ventil...

Nema bloga. Nema članka.

Da li ste se ikada izblamirali kad je bilo najbitnije da budete savršeno normalni, čak flegma???? Da li vam se desio "UPS" momenat a nije smeo? 

Dobro, valjda se svima dešavaju male nezgode u nekim lošim trenucima. Ali, da li vam se desilo da se POSLE TOGA SVEGA potpuno pogubite i nastavite da pravite gluposti kojima bi ste se i vi sami smejali da možete i da vam glava nije vrela, i oči vas peku, i znojite se, i samo se izveštačeno smešakate, i samo pogoršavate i samo bude sve gore, i gore, i gore i pravite kiks za kiksom.... DA LI VAM SE TO DESILO??

 Anyway, kad je bilo naj-naj-najbitnije, ja nisam bila normalna. Ja, koja se smejem tremarošima, ja, kraljica improvizacije i nikada-me-nije-sramota-da-govorim-pred-masama devojka, danas... danas sam sve upropastila, suprotno svim svojim očekivanjima. Ako neko ima srca da odgovori na ona moja pitanja odozgo i uteši me malo, jer sam totally down today.....

Primećujem da sam do sada ovde samo jednom ili dva puta pomenula jednu od najznačajnijih osoba koja je bukvalno uletela u moj život. Nas dvoje, potpuno, potpuno, ali potpuno različitih ljudi, ličnosti, temperamenata naleteli smo jedno na drugo posle dve godine zajedničkog gubljenja vremena u školi koja promoviše smešne vrednosti i stil života. On je mene mrzeo jer je mislio da sam uobražena bogatašica (a sad zajedno rovarimo po torbama da saskupimo dovljno za račun u kafiću 8)) koja misli da joj je neko dao pravo da se stalno izdaje za najbolju, a ja sam mislila da je on jedan od onih ledenih ljudi koji imaju svoje mega-kul živote i da ih škola savršeno ne zanima kao ni mi u njoj, i da nas time automatski omalovažava. Greške u startu. Rekla sam-naleteli, a to baš i nije tačno, jer smo mi u istom odeljenju.... Prosto, ne želiš ništa sa nekim takvim, odnosno ovakvim. I onda, sudbinska muzika nas je spojila... On mi je jedini u našem celom odeljenju izgledao kao da sluša neku normalnu muziku, pa sam ga pitala da li je istina da je na Nirvaninom omotu albuma Nevermind pisalo da je zabranjeno za Srbe i pse, a on je rekao da nije, i tu malo po malo, shvatali smo da ovaj drugi sluša super muziku, mada mišljenje jedno o drugom dugo nismo menjali.

Preskočiću onaj dosadni deo u kome se mi družimo šest meseci, i preći ću na sadašnjost. Prva stvar koju svi oni koji nas znaju kažu jeste-jao, blago vama, vama nikad nije dosadno. Jest', tako je. Navedite bilo koju temu, i nas dvoje imamo suprotne stavove. I, da, to jeste jako inspirativno za diskusije i širenje vidika, ali zahteva tako puno truda i ulaganja u celu našu vezu. Isplati li se? O, da isplati se i te kako!!!

On je jedna jedina osoba koja je osvajač moje kule, on je jedini kome mogu da kažem da me zove princeza sovica, on je jedina osoba koja je tu kad god treba, koja će doći po mene i voditi me kući samo zato što me je lekarka istraumirala, on je jedini koji u jedan noću zna gde da nađe bajadere i da dođe da spavamo zajedno ušuškani, on je jedina osoba zbog čijih problema i ja plačem, on je jedini kog bih čekala, on je jedini kome ja priznajem da grešim i kome mogu da kažem "Ja ovo ne mogu" i "Slaba sam", on je jedina osoba za kojom bih trčala i puštala mu da mi radi sve, iako je istovremeno najfiniji i najkulturniji na svetu i nikada me ne bi namerno povredio, on me čuva i kad ja to ne znam, ne odustaje i kada ja to poželim, spašava me i kada ne znam da sam ugrožena, gleda me svojim najpitomijim i najdivnijim plavim očima i uvek tačno zna šta mi je iako ja to ne želim da priznam. Moj glas razuma, on mi otvara um, on me uči šta je strpljenje, šta širina, šta znači sagledati nešto sa različitih strana, uči me da pustim nekog tik do sebe, uči me da budem tolerantna, uči me zajedništvu.

Toj divnoj osobi je sutra 18ti rođendan, i on je užasno skroman i ne-materijalista, i bilo je vanserijski teško naći poklon za njega, odnosno smisliti gest koji će biti dovoljno dobar za punoletstvo, a dovljno skroman da ga ne uvredi. Ja, kompleta ne-domaćica, sutra ću mu svojim ručicama napraviti svečani ručak, na njegove oči, i biti najlepša i najraspoloženija na svetu, jer njemu je samo to dovoljno.... Jer, to smo nas dvoje.... Zajedno naredne dve reinkarnacije.... Honey,MAYBE, UR GONA BE THE ONE THAT SAVES ME, AND AFTER ALL, UR  MY WONDERWALL....

I sad slušam muziku koju sam i sinoć slušala i ježim se i igra mi se, iako sam tek sad ustala, da, da, mislim na Green festival koji je sinoć bio u našoj divnoj prestonici-Beogradu. Ne znam šta da kažem, sem da je bilo TOLIKO energije u Areni sinoć, da ko je hteo, mogao je skoro da je opipa u vazduhu! Vredelo je svaku paru, svaki atom energije, stajala sam nekih 6 sati, došla sam zbog Franz Ferdinanda, mog omiljeng rock benda, ali sam se apsolutno savršeno provela i igrala i na Cypress hill-u,ali sam čula i vrlo dobru muziku na the Ravonettes-ima, verujte mi. Ti hip-hoperi su bili jedini razlog zbog kog je moj dečko uopšte hteo da pođe sa mnom, ali bilo mu je isto kao i meni-on se na F.F izigrao fantastično, a ja na Cypress-ima.... Svako je dobio mnogo, mnogo više nego što je očekivao, i iako se radi o različitim žanrovima muzike, svaka od ove dve grupe dovela je publiku, tj. nas do neslućenih granica pražnjenja energije. Ovo je bio moj prvi veliki koncert u životu, i verujte mi na reč kada vam kaže neko ko je kritičan prema svemu-BILO JE NEZABORAVNO. Mogao si da odeš tamo i da prezireš sve bendove, a da se opet provedeš kao nikad, i da izađeš iz Arene kao njihov najveći fan. Svaki bend je bio fantastičan, nebitno koliko je publike imao pred sobom, organizacija je, bar što se mene tiče, bila odlična, bez grešaka, obezbeđenje je odlično radilo svoj posao, bilo kakve neprijatnosti sprečavane su u korenu.

Moj dečko je mislio da su na snicmcima koncerata Bitlsa nameštene devojke da vrište, i da se to sigurno ne dešava stvarno. O, video je juče šta znači kad pravi ROCK izađe na scenu kako devojke vrište za predivnim plavim Škotom Alexom iz F.F!! Ja njih slušam odavno, ja sam plakala kad mi mama nije dala da odem na Exit na kome su oni bili, ali tada stvarno nisam ni završila osnovnu školu... Sada, pred kraj srednje, to je druga priča! Svaka pesma, svako šepurenje Franza bilo je suvislo, sve je bilo tehnički savršeno uigrano, bez grešaka, bez bugova. Moram da dodam još i ovo: ja, kao neko ko bi mogao da igra dan i noć bez prekida, nisam previše očekivala od Cypress hill-a, ali oni su fantastični MC-jevi, oba ona lika, ritmovi su im toliko jaki i jasni da je nemoguće da iko ko ima imalo ritma ne igra uz njih. Samo reči hvale za sve bendove. Na you tube-u još uvek nema nikakvog snimka sa koncerta, ali verujte mi na reč-bilo je ZA PAMĆENJE.

Ok, danas od ranog jutra, bez upuštanja u to šta je meni rano jutro, imam jednu temu, koja me je zagolicala nakon čitanja novina. Dakle, kao što znate/ne znate, Danilo Ikodinović je teško povređen u saobraćajnoj nesreći pre neka 4 dana. E, tu ima dve diskutabilne teme, a ja ću obe da dotaknem pomalo. Prva stvar  je: KO je zapravo odgovoran za tu saobraćajnu nesreću, zbog koje će ovom vaterpolisti verovatno doći kraj karijere (iako to niko ne spominje, desnoruki vaterpolista kome se bore za desnu ruku nije slika i prilika svetle sportske budućnosti)? U svim medijima malo se spominje ko je kriv za nesreću iako sa malo logike dolazimo do jednosmernog odgovora. Scenario nesreće ide ovako, za neupućene: Ikodinović je vozio neprilagođenom brzinom motorom po autoputu, i odpozadi udario u Jugo, koji je zatim udraio u cisternu. Teška nesreća, ni vozač Juga uopšte nije dobro prošao. Ono čemu se ja prvo čudim jeste to da se spekuliše o navodnoj krivici vozača Juga!

Sve ja razumem, Dača je slavna ličnost, omiljen među narodom, ali otkad to saobraćajni propisi imaju dvostruke aršine (o dvostrukim aršinima tek će biti reči!)?! Koliko je meni objašnjeno, krivica u saobraćajkama je uglavnom na onom ko udari odpozadi drugo vozilo. A i kakve dileme može biti ako se taj Jugo zabio ispod cisterne nakon udara motora!?

Druga stvar je mnogo važnija za nas, običan svet, koji nismo ni slavni, ni bogati a kamoli uticajni do nekih presudnih granica. Svako ko je čitao lekarske izveštaje o stanju vaterpoliste, bio je, blago rečeno ZAPANJEN. Bar svako sa kim sam ja pričala. Ovde se radi o mnogo težim dvostrukim aršinima, o nečemu mnogo starijem i značajnijem od saobraćajnih propisa-ovde se radi o Hipokratovoj zakletvi. U tekstovima uglavnom piše ovo: "Konzilijum lekara bori se za Ikodinovićev život; Najbolji lekari iz više hirurških centara pomaže u spašavanju vaterpoliste; Načelnik i/ili načelnici urgentne hirurgije, vaskularne hirurgije neprekidno bdiju nad Ikodinovićem" itd.

E, sad, nije tu poenta u tome što oni toliko brinu za čoveka, naprotiv, tako je osvežavjauće posle svih lekarskih nemara prema deci (svi znamo o kojim slučajevima se radi!), ljudima, trudnicama, teško bolesnima koji dolaze u velike gradove sa poslednjim nadama, zapravo i vidimo gde se neki lekar zaista TRUDI za pacijenta koji je jako povređen. Ako se neki lekar nađe uvređen, slobodno neka da komentar, ja i moja porodica imali smo bezgranično poverenje i poštovanje prema lekarima do trenutka kada su nam bili potrebni za više od kijavice i gripa, a oni su nas šetali po ustanovama prvog, drugog i trećeg ranga, bez ikakvog interesovanja za nas. Nemojmo se zavaravati, svi znamo kakvi su lekari u Srbiji, svi znamo da ovde "para buši gde lekovi neće" i slično.

Ono oko čega se ja pitam je to: koliko poznat, popularan, bogat, uticajan treba biti pa dobiti vrhunski tretman kakav svi, kao ljudi, zaslužujemo? Koliko vaših bliskih ljudi, komšija, ma poznanika znate da je čitav konzilijum lekara odlučivao o njegovom životu, ili mi obični ljudi prosto nikad nismo TOLIKO bolesni!?

Svi komentari-solobodno, ovo je pipava tema i dobro se zapitajte da li ćete vi sutra, ne daj Bože nikome, biti u situaciji da proklinjete lekara i zdravstveni sistem, ako već, nažalost, niste.... 

Prvih par rečenica posvećujem svim divnim ljudima koji su mi ulepšali ovaj dan sa svojim ohrabrujućim komentarima!!!! Hvala vam puno svima, ja sam malo seljače, još uvek se učim internetu, pa mi je sve zanimljivo pa često ne znam "jesam došla ili sam pošla" sa neke stranice.... Anyway, hvala puno, i tako je divno što je neko smatrao da nešto što ja pišem zaslužuje pažnju.... Pa da ste napisali samo "aha, jeste da" ja bih bila oduševljena.

    I,naravno da prokomentarišem sadržaj većine komentara: zaista je teško poverovati da ima toliko ljudi koji su usamljeni, jeste da meni posmatranje drugih ide jako loše, ali nikada ne bih poverovala u to. Pa zato smo i usamljeni, zato se ne vidimo svuda, pretpostavljam. Hvala na dobronamernim savetima u vezi sa paralelnim blog životom, ali ja imam paralelni život na facebook-u tako da su saveti zakasneli, bojim se 8)

    Obećavam da ću dati sve od sebe da svoje slobodno vreme provedeno na Netu utrošim na čitanje blogova, jer ja zaista nisam očekivala ikakav komentar, as I said...

      Danas ću još dodati i ovo: danas je dan Dunava, i na nagovor drugarice otišli smo na akciju sa njenom firmom na zemunski Kej da čistimo Dunav, bukvalno i metaforički, kako se kasnije ispostavilo. Ono za šta sam očekivala da bude obična zabava pretvorilo se u ozbiljan fizikalan rad u koordinaciji sa Gradskim zelenilom, i nas desetak je čistilo jedva 20 metara obale oko splava Hrabro srce nekih sat i po, i kao dodatnu informaciju staviću još ovo- na tih 20m bilo je oko 19 kesa od 60 litara punih platičnih/staklenih flaša i limenki. Tužno - mi nismo uradili ni 1/3 posla. Tužna je slika nakinđurenih splavova i jedne od najvećih reka u Evropi zagušene poput potoka kraj autoputa, đubretom.

      Da, smatram se ekološki svesnom osobom; da, ja NIKADA, ali zaista nikada ne bacam đubre ni po ulici ni van kante, a kamoli u reku! Šta više, smatram to jednom od najogavnijih osobina kod ljudi, jer ako nisu u stanju da ispune jednostavan zahtev tipa: ne bacaj đubre po ulici po kojoj ideš i ti i gomila drugih ljudi, šta onda to govori o toj ličnosti! Ne, ne preterujem, to je vrlo lično iskustvo, i kao što rekoh, ja jako loše i posmatram ali i tumačim ljude, tako da je lako zamisliti koliko je bilo teško ne uočiti poklapanje sa lošim ljudskim osobinama i bacanjem đubreta po ulici, što u najmanju ruku, nije lepo, da ne govorim o dugoročnim posledicama, za koje svi znamo, ali se foliramo da ih ne vidimo ili da su preterane ili nestvarne.

    Toliko za danas, ništa naročito, samo malo viđenje mladog duha. 

    HVALA na savršenoj dobrodošlici!!! 

Ok, evo me, na svom prvom blogu ever... Super se osećam, kao na nekom tajnom mestu, gde samo neki mogu da vide šta radim i šta mislim. Nije kao da ja nisam pre htela da imam blog, samo mi nije ta misao o njegovom postojanju često dopirala do svesnih sfera mozga. Danas jeste. Iz prilično objašnjivih razloga. Usamljena sam. Prilično. Mada, čini mi se da to tako mora da bude na raspustu. Ono, da bude makar malo dosadno. Meni nije toliko dosadno. Usamljena sam i trebaju mi ljudi. I ne, ne želim da diskutujem sa samom sobom o tome na šta to liči da imam 18 godina i da sam usamljena i da mi trebaju ljudi makar za posmatranje, jer sam iz klišea izašla i prevazišla ih, a to da "imaš osamnaest godina i moraš da budeš glupavi društveni leptirić", to veze sa mozgom nema. Valjda u ovim godinama treba da ispitujem samu sebe ne da se utapam u druge i da njihovim prisustvom maskiram neke teške misli koje mi se kolaju u glavi, a kolaju se svima sa 18, hteli to da priznaju ili ne.... Objektivno velike ili male misli, subjektivno ogromne, one svakoga muče i ljudi se snalaze kako mogu.
 E, pa čini mi se da sam ja malo dovoljno bila sama sa sobom i da više nemam šta sama sebi da kažem. Nije kao da je sve jasno, nego se toliko zamutilo, kao kada pokušaš da uhvatiš punoglavca u bari, pa mlatarajući rukama po vodi je samo još više zamutiš. Razumem ja te ljude. Te, koji beže od svojih misli, stvarno ih razumem, samo što ja tako ne mogu. Osećam gotovo dužnost da se posvetim sebi samoj, da pokušam da se uobličim u nešto ako već ne potpuno željeno, onda makar posebno. 

I, nije kao da ja nemam objašnjenje zašto sam usamljena. Imam. Čini mi se da je toliko strašno da se bojim da samu misao u glavi uobiličim, a kamoli da je kažem. No, valjda tome blogovi i služe-reci šta te muči i idi dalje, reci šta vidiš a nemaš kome da kažeš. Nešto kao mesto polu-ostvarljivih snova. Tako nekako. 

A kad bi me neko video, odmah bi pomislio da ja imam uvek gomilu ljudi oko sebe, koliko sam otvorena i kako sam komunikativna. Važi samo ovo poslednje. Ni sama više nisam sigurna šta mi treba, nekad pomislim da bi bilo ako ne bolje, onda makar zabavnije imati gomilu polu-instant-prijatelja za izlaske, a ponekad se zahvalim ne-znam-ni-sama-kome što ima par njih ali onih koji ostaju tu zauvek. Oni su opstali moje testove netolerancije, dakle mogu da me podnesu, divni su kao ljudi, sa njima se može razgovarati, bili su tu kad je trebalo, bila sam tu kad je trebalo, i sada nekako pripadamo jedni drugima. Bar ja to tako vidim. Meni nije problem da nekog ko mi ne prija ili ko iznese neki strašan stav, otpratim dalje od sebe. Zaista nije, takva sam, bolje je nemati ništa nego imati nešto što te ne usrećuje, a čini mi se da držanje takvih prijatelja koji te ponekad sablazne svojim izjavama nikako ne doprinosi mojoj filozofiji. No, sama sebe ponekad zapanjim koliko sam emotivna. Vezujem se za ljude iako smo različiti do koske, što bi se reklo. Nisam sigurna da li sam zbog toga usamljena. Ja želim jedno, okolina gleda i propagira drugo, ponekad ni ja ne želim ovo prvo.... Haos. Jesam li zato usamljena povremeno? Moje stanje se sada može definisati kao više gladan nego sit... Možda treba samo da naučim da budem srećnija i tolerantnija prema sebi samoj. Eto. SAMA sam usrećila sebe sa 10 minuta pisanja i razmišljanja, a to su dve stvari koje radim stalno, svuda i koje me najviše usrećuju.