ventil...

Ok, evo me, na svom prvom blogu ever... Super se osećam, kao na nekom tajnom mestu, gde samo neki mogu da vide šta radim i šta mislim. Nije kao da ja nisam pre htela da imam blog, samo mi nije ta misao o njegovom postojanju često dopirala do svesnih sfera mozga. Danas jeste. Iz prilično objašnjivih razloga. Usamljena sam. Prilično. Mada, čini mi se da to tako mora da bude na raspustu. Ono, da bude makar malo dosadno. Meni nije toliko dosadno. Usamljena sam i trebaju mi ljudi. I ne, ne želim da diskutujem sa samom sobom o tome na šta to liči da imam 18 godina i da sam usamljena i da mi trebaju ljudi makar za posmatranje, jer sam iz klišea izašla i prevazišla ih, a to da "imaš osamnaest godina i moraš da budeš glupavi društveni leptirić", to veze sa mozgom nema. Valjda u ovim godinama treba da ispitujem samu sebe ne da se utapam u druge i da njihovim prisustvom maskiram neke teške misli koje mi se kolaju u glavi, a kolaju se svima sa 18, hteli to da priznaju ili ne.... Objektivno velike ili male misli, subjektivno ogromne, one svakoga muče i ljudi se snalaze kako mogu.
 E, pa čini mi se da sam ja malo dovoljno bila sama sa sobom i da više nemam šta sama sebi da kažem. Nije kao da je sve jasno, nego se toliko zamutilo, kao kada pokušaš da uhvatiš punoglavca u bari, pa mlatarajući rukama po vodi je samo još više zamutiš. Razumem ja te ljude. Te, koji beže od svojih misli, stvarno ih razumem, samo što ja tako ne mogu. Osećam gotovo dužnost da se posvetim sebi samoj, da pokušam da se uobličim u nešto ako već ne potpuno željeno, onda makar posebno. 

I, nije kao da ja nemam objašnjenje zašto sam usamljena. Imam. Čini mi se da je toliko strašno da se bojim da samu misao u glavi uobiličim, a kamoli da je kažem. No, valjda tome blogovi i služe-reci šta te muči i idi dalje, reci šta vidiš a nemaš kome da kažeš. Nešto kao mesto polu-ostvarljivih snova. Tako nekako. 

A kad bi me neko video, odmah bi pomislio da ja imam uvek gomilu ljudi oko sebe, koliko sam otvorena i kako sam komunikativna. Važi samo ovo poslednje. Ni sama više nisam sigurna šta mi treba, nekad pomislim da bi bilo ako ne bolje, onda makar zabavnije imati gomilu polu-instant-prijatelja za izlaske, a ponekad se zahvalim ne-znam-ni-sama-kome što ima par njih ali onih koji ostaju tu zauvek. Oni su opstali moje testove netolerancije, dakle mogu da me podnesu, divni su kao ljudi, sa njima se može razgovarati, bili su tu kad je trebalo, bila sam tu kad je trebalo, i sada nekako pripadamo jedni drugima. Bar ja to tako vidim. Meni nije problem da nekog ko mi ne prija ili ko iznese neki strašan stav, otpratim dalje od sebe. Zaista nije, takva sam, bolje je nemati ništa nego imati nešto što te ne usrećuje, a čini mi se da držanje takvih prijatelja koji te ponekad sablazne svojim izjavama nikako ne doprinosi mojoj filozofiji. No, sama sebe ponekad zapanjim koliko sam emotivna. Vezujem se za ljude iako smo različiti do koske, što bi se reklo. Nisam sigurna da li sam zbog toga usamljena. Ja želim jedno, okolina gleda i propagira drugo, ponekad ni ja ne želim ovo prvo.... Haos. Jesam li zato usamljena povremeno? Moje stanje se sada može definisati kao više gladan nego sit... Možda treba samo da naučim da budem srećnija i tolerantnija prema sebi samoj. Eto. SAMA sam usrećila sebe sa 10 minuta pisanja i razmišljanja, a to su dve stvari koje radim stalno, svuda i koje me najviše usrećuju.